Како су еко-активисти пробудили Бугаре

Организатори еколошких кампања су показали да су у стању да се супротставе систему, али неизвесно је колико га могу променити

Нова генерација активиста види природу као последњи заједнички ресурс који још није опљачкан

Софија – Било је по подне, 13. јуна 2012. године, када се око хиљаду људи окупило на Орловом мосту, прометној раскрсници у центру бугарске престонице Софије. Саобраћај је потпуно заустављен.

„Извините због сметње, али ми покушавамо да спасемо оно што је остало од Бугарске”, писало је на једном од транспарената. Група младића и девојака седела је на улици, док су остали певали, играли или возили бицикле између аутомобила и аутобуса чији су возачи бесомучно трубили. „Хоћемо природу, а не бетон”, скандирали су демонстранти.

Блокада је организована истог дана преко „Фејсбука” у знак протеста против одлуке скупштине да измени закон о шумама. Предложеним изменама укинуле би се неке одредбе о забрани сече шума и дозволило ширење скијашких туристичких центара на рачун пошумљених површина у државном власништву.

Полиција је ухапсила неколико људи, али – као и претходни покушаји да се спрече таква окупљања – то није било од велике помоћи. Следећег дана број демонстраната се удвостручио.

Бугарски премијер Бојко Борисов је остао чврст у намери да се измене закона ипак усвоје и изјавио да ништа не сме стати на пут инвестицијама у зимски туризам. Већи део медија наклоњених властима једноставно је отписао демонстранте као радикалне „екологе”.

Трећег дана код Орловог моста се окупило 4.000 људи. „Нисмо ми еколози, ми смо грађани”, писало је на транспарентима.

Суочен са могућим политичким последицама протеста који су измицали контроли, новоизабрани председник Розен Плевнелијев је употребио право вета и вратио закон о шумама у скупштинску процедуру на поновно разматрање. Предлог закона је измењен и званично усвојен почетком августа, у складу са захтевима демонстраната. Била је то велика победа за еколошки свесне грађане Бугарске – а то им није била прва победа коју су однели.

У неколико последњих година у земљи су се умножили грађански покрети посвећени борби против свега онога што се доживљава као претња животној средини. Неки су се борили против неконтролисане градње на обали Црног мора. Други су се супротстављали гајењу генетски модификованих биљака или водили кампање против проширивања рудника злата или вађења природног гаса методом хидрауличког фрактурисања која је позната и као „фракинг”. Заједничким снагама успели су да превазиђу раширену политичку апатију и натерају институције да спремније реагују на притисак јавности. 

„Појавила се пукотина у систему. Колико је то трајно и да ли ће довести до стварних промена, то још не знамо”, каже Гарнизов, доцент антропологије на Новом бугарском универзитету, који је и бивши заменик министра за регионални развој и јавне радове. „Коначно је на тапету најважније питање – ко доноси одлуке: грађани или олигарси?”

Многи коментатори и учесници се слажу да је еколошки покрет оживео одавно изгубљене наде да Бугарска, једна од најсиромашнијих земаља у Европској унији, може изградити здраво цивилно друштво. У периоду такозване транзиције политичка и пословна елита је очерупала сва јавна добра у земљи. Због тога су многи грађани једноставно дигли руке од учешћа у животу цивилног друштва, дубоко разочарани у сам демократски процес.

„Еколошки покрет је први грађански покрет који је успео да изведе људе на улице и да оствари одређене промене”, каже Борислав Сандов, један од лидера партије Зелених, нове странке која се прикључила последњим еколошким кампањама. „Еколошки покрет је постао један од стожера борбе за демократију.”

Грађевински бум који је претходио придруживању Бугарске ЕУ опустошио је многе од резервата природе у планинама, као и на обали Црног мора. Истраживања бугарске Фондације за биодиверзитет показала су да је у периоду између 2002. и 2007. године земља претрпела веће губитке у погледу биодиверзитета и очуваних природних средина него у претходних 20 година.

Као реакција на неконтролисано уништавање природе, која се у Бугарској често доживљава као последње преостало јавно добро, појавили су се еколошки покрети. Моћна коалиција „За природу”, основана 2007, коју чини 21 невладина организација, покренула је серију кампања од којих су се многе показале као веома успешне. Тако је 2009. после велике кампање различитих група усвојен крајње рестриктиван закон којим је практично забрањено коришћење генетских модификованих усева у земљи. Ипак, вероватно највећи успех забележен је у јануару ове године, када је после масовних протеста у 16 градова, Скупштина реаговала увођењем мораторијума на коришћење технологије фракинга за вађење природног гаса, што је једини такав случај забележен у источној Европи.

Неки аналитичари су описали актуелне догађаје као рађање „зеленог грађанског друштва” или „нови бугарски устанак”, правећи паралеле са „арапским пролећем” и протестима у Европи и САД. Упркос успеху зелених покрета, тај ентузијазам још није прерастао у гласове на државним и локалним изборима.

Потпуно разочарање у процесе представничке демократије, које многи Бугари доживљавају као суштински нефункционалне и корумпиране, отуђило је бројне гласаче, нарочито међу младима. 

„Проблем је у томе што је у Бугарској ’партија’ постала ружна реч. Нама је то сасвим јасно и због тога смо често морали да прикривамо нашу улогу у овим кампањама, да не бисмо отерали оне учеснике који не воле политичке партије”, каже Борислав Сандов, један од лидера Зелених, који дубоко верује у потребу за политичком репрезентацијом.

Неизвесно је да ли ће зелене партије успети да обезбеде ширу подршку у Бугарској. Ипак, опипљиви резултати у политичком дискурсу земље су већ остварени. Пошто су се увериле у снагу јавног мњења, неке од великих партија су почеле да развијају „зелене” политичке програме не би ли се додвориле гласачима. 

Што је најважније, изгледа да је нова генерација Бугара коначно успела да пронађе свој глас после година друштвеног колапса и одсуства заједничких вредности, што је моћнима омогућило да раде шта хоће без икакве контроле.

„Изгледа да је борба за воду, ваздух и шуме једини одрживи облик солидарности”, каже Васил Гарнизов. „Остали облици солидарности – социјални и национални – доживели су неуспех.”

Šta mislite o ovome?

Ostavite komentar