Beograd: Zeleni zid protiv buke

Разне биљке је, уз услове надлежних, дозвољено засадити и на јавним површинама испред зграда а корист су и мање загађења и врелине. – Трећина садница које је град поставио у последње две године већ се исушиле због мањка воде и високих температура

И ма­ло ве­ге­та­ци­је мо­же да учи­ни чу­да

Престоница је пошумљена двоструко мање него што је пожељно и нема довољно зелених појасева који би бар делимично изоловали и апсорбовали буку и загађење које шири густ саобраћај. Један од овогодишњих победника акције „За зеленији Београд”, бар „Бранков”, савршен је пример да и мало вегетације може да учини чуда. Испред локала смештеног код Бранковог моста, једног од највећих овдашњих саобраћајних чворишта, тешко да би ико желео да седи да његова нова башта не штити посетиоце не само од буке и честица из ауспуха него и од прекомерне врелине.

– Мада је на месту изузетно оптерећеном саобраћајем, вегетација у башти филтрира ваздух и спречава да се површина не прегреје – каже дизајнер Раде Косановић, творац баште „Бранкова”.

Ако је зелену површину било могуће направити на таквом месту, још лакше би било уредити је у сопственом дворишту.

Могуће је башту засадити чак и испред стамбених зграда, пошто у блоковима има довољно слободних јавних површина које се могу преобразити у мале оазе и упијати вишак врелине и чађи из бетонске пустиње.

Али, станари би се за такву акцију морали обратити „Зеленилу Београд” како би добили услове под којима могу да развију „зелени тепих” добродошлице испред својих улаза.

– Услове за уређење јавних зелених површина, рачунајући ту сађење и ниже вегетације и стабала, издајемо јер се пре свега мора водити рачуна о положају подземних инсталација, како оне не би биле оштећене копањем. Неопходно је пазити и на удаљеност саднице стабла од објекта, да оно не би, кад достигне коначну величину, правило проблеме крошњом или корењем. Од нас ће станари добити и савете о томе које биљке могу да посаде и како да их негују. Бригу о зеленилу засађеном на јавној површини, под условима које смо издали, надаље преузимамо ми. Наша сагласност за сађење на приватним парцелама, наравно, није потребна, али власници и онда морају да обрате пажњу на подземне инсталације, удаљеност биљака од зграде и врсте које ће засадити – објашњавају у „Зеленилу”.

Колико је новца потребно да би газда куће или станари зграде постали „сами своји шумари”, у „Зеленилу” не могу да процене, јер сума зависи од количине и врсте садница, квалитета земљишта, површине која се уређује… Нажалост, нашим скупштинама станара је тешко да се договоре и око сакупљања пара за хитније потребе, попут поправке лифта за петнаестоспратницу или обнове фасаде са којих отпадају комади тешки и по неколико килограма, па зато и мало која зграда успева да се организује око еколошких подухвата.

– Ако договор падне, најбоље је садити зимзелене биљке, јер оне, кад се све сабере, имају већу моћ апсорпције од лишћарских. Било би сјајно да свака зграда то уради за себе. Ефекте станари неће видети моментално, али временом ће приметити да им се променила микроклима, то јест да је температура осетно опала – каже Дејан Трипковић, стручни саветник у Секретаријату за заштиту животне средине.

С обзиром на хроничну неслогу комшија у Србији и тешку беспарицу у кућним буџетима, у појединачне напоре се не не би требало уздати, већ је боље питати престоничке власти када ће успети да, са садашњих 15, подигну ниво пошумљености на потребних 30 одсто. Граду ове величине мале баште свакако нису довољне. Неопходни су и травњаци, и дрвореди, и прави шумски појасеви у урбаној средини. Колико је то захтеван посао и велико улагање, показује и то што је градска управа у протекле две године дала двеста милиона динара, засадила 600 хектара и тиме подигла степен пошумљености за свега 1,5 процената.

– Милиони евра су нужни да бисмо стигли до 30 одсто пошумљености. Новац би требало тражити и од претприступних фондова Европске уније – напомиње Трипковић, који је један од аутора стратегије пошумљавања Београда.

И од онога што је досад засађено, можда трећина би већ морала да се ишчупа и замени новим садницама. У граду је вегетацији и иначе тешко да опстане, чега су у Секретаријату били свесни, али нису предвидели оскудицу воде и све веће температуре које нас погађају у последње време. Због тих климатско-хидрографских варијација исушило се 20 до 30 одсто садница постављених у складу са стратегијом пошумљавања, док просек сушења у редовним условима није већи од око 15 процената, објашњава Трипковић.

Рад по стратегији се, без обзира на те потешкоће, наставља. Где ће се наћи највећи зелени појасеви, где ће у Београду нићи нове шуме, Трипковић не може да каже, јер ће те локације бити прецизиране општинским плановима за спровођење стратегије, који се сада израђују.

Šta mislite o ovome?

Ostavite komentar