Eko farma Barzilovica: Farma zdravih proizvoda

Njih dvoje upoznali su se u Beogradu, oboje već umorni od večite uzaludne trke za kakvom-takvom zaradom, jednostavno su odlučili da probaju da žive od svoje zemlje i svojih životinja, na selu…

KAKO JE SVE POČELO …

Gorjanka: rođena u Beogradu, ni po čemu različita od druge dece iz svoje generacije. Nikada nije menjala mesto stanovanja. Odmah po završetku školovanja, započinje svoju poslovnu karijeru u jednoj od najvećih korporacija u to vreme, Stankom korporaciji, na mestu poslovnog sekretara. U potrazi za usavršavanjem i boljom zaradom promenila nekoliko firmi, radeći na administrativnim poslovima, vrhunac karijere doživljava u Delhaize group. Nakon 15 godina iscrpljujućeg posla sa nemogućim radnim vremenom, u sve gorim uslovima iz godine u godinu, jednostavno rešava da život u metropoli zameni životom u prirodi, a kompjuter i papire zameni motikom i domaćim životinjama.
Milan: rođen u Beogradu. Po završetku srednje škole, odmah započeo poslovnu karijeru. Radio na pozicijama komercijaliste i trgovačkog putnika i obišao mnogo mesta i sela po Srbiji. Kada je prvi put došao u Barzilovicu, odmah je shvatio da je to mesto gde će živeti. Čist vazduh, brdovit kraj sa puno šuma i izvora…

Odrednica: selo Barzilovica, smešteno u donjoj dolini reke Onjeg, na pobrđu koje se strmo spušta od Visa prema reci, a obiluje zdravom planinskom vodom, brojnim izvorima, šumama i livadama…
Cilj: živeti u prirodi, daleko od asfalta i betona, bez budilnika i turobnog putovanja do kancelarije, okruženi domaćim životinjama; proizvoditi zdravu hranu, i živeti od svog rada…
Tako je nastala Eko farma ‘Barzilovica’.

KAKO SMO POBEGLI IZ BOGRADA
GORJANKA: Naše malo domaćinstvo nastalo je tako što smo jednog dana, umorni i razočarani obesmislenim životom u Beogradu, bez ikakvih priprema i predznanja o životu na selu, spakovali nešto stvari u krenuli u avanturu.

Kako ste odlučili da život u metropoli zamenite životom na selu? Zašto ste se odlučili da uzgajate koze?

Pre svega, presudila je ljubav prema prirodi,zdravom životu i životinjama.
U jednom trenutku smo shvatili da su grad i ljudi u gradu kao mravi i mravinjak. Znate ono: kad gledate mrave koji imaju neku besmislenu putanju i svi slede neki krivudavi put sa teretom 100 puta težim od njih samih ali uporno idu tuda i ne traže prečicu jer je prvi mrav zacrtao tu putanju. Tako smo se i mi osećali i radili godinama.
Udaljeni od svoje prirode, kao mašine sa kravatama. Nekako se nismo osećali udobno u takvom okruženju. Oboje smo želeli da jedemo hranu koju sami napravimo. Da provodimo vreme zajedno u našoj bašti, na suncu i čistom vazduhu, da zajedno sa našim kozicama hodamo po livadama i šumama, dok one pažljivo biraju biljke kojima se hrane … a ne da svaki dan provodimo vreme sedeći za kompjuterom, svako u svojoj kancelariji pod neonskim svetlom i veštačkom klimom. To apsolutno nije normalna i zdrava atmosfera, to nije u čovekovoj prirodi, to je nešto što nam je nametnuto nasilno.
Koze su bile nekako prirodan izbor, izuzetno pametne, svojeglave, a ipak umiljate i nežne; kako su one divne majke i sa koliko se pažnje staraju o svojim jarićima! Naše hraniteljke, jedna koza – mnogo zdrave hrane. Mleko, sir, surutka…

Koliko država Srbija pomaže i da li uopšte pomaže ljudima koji se odluče da se bave onim čime se Vi bavite ?

Za sada nismo imali nikakvu pomoć osim od strane naših seljaka koji su nas oberučke prihvatili. Što savetima – što svojim mašinama, znanjem i radom. Kao da smo rođeni tu, kao da se oduvek znamo. Eto takvi su ljudi ovde. U gradu nismo ni prve komšije poznavali a ovde kad dođe vreme, recimo za skupljanje sena – eto pola sela da pomogne. Neverovatan osećaj pripadnosti.
Da bismo mogli da tražimo bilo kakvu pomoć države morali smo da registrujemo poljoprivredno gazdinstvo. Drugim rečima, da se uhvatimo u “vrzino kolo”. Toliko o pomoći države seljaku. Subvencije su rezervisane za one koji plaćaju poreze i doprinose. Mi mesečno 9.000 dinara po članu domaćinstva, a oni nama 6.000 godišnje po hektaru zemlje i 7.000 godišnje po kozi ali samo ako je umatičena!
Skoro smo čuli da će ova država da stimuliše kozare iz Turske!? To bi trebalo da izgleda ovako: Turci izgrade par desetina farmi koza, a njih država oslobodi plaćanja poreza, pa onda za svako radno mesto država Srbija im da po 10.000 evra, a onda Turci zaposle “sirotinju raju” da za 150 evra mesečno muze svoje koze.
A kad bismo mi hteli da napravimo farmu, morali bi da platimo porez i sami sebi da uplaćujemo penziju koju nikada nećemo dočekati a organizovani otkup kozjeg mleka ne postoji! Svi se snalaze kako znaju i umeju. Hvala Srbiji što pomaže Turcima da opet kao nekada ubiraju harač preko leđa srpskog seljaka.
Takvu pomoć baš i ne želimo, bolje je osloniti se na ono što nam priroda daje. A dala nam je ovde u Barzilovici i bistre izvore vode, i bogate šume, i prostrane livade i pašnjake, pa naše kozice i ostale životinje uživaju.

Kakva je situacija na tržištu kada su u pitanju proizvodi od kozjeg mleka ?
Što se tiče proizvoda od kozjeg mleka, naš narod uglavnom je izgubio kulturu konzumiranja kozjeg mleka. Pre II svetskog rata u Srbiji je bilo registrovano 1.800.000 koza i na njihovom mleku se odgajilo 70% stanovništva Srbije dok je 50-tih godina uzgoj koza bio zabranjen “zbog pošumljavanja i obnove zemlje” tako da je ovaj vid stočarstva skoro potupno nestao. Koze su nam dozvoljene ponovo tek 1983 godine. Od tada je upotreba kozjeg mleka u blagom porastu, ali je podsticaj za gajenje ove životinje skoro nikakav.

Koje su prednosti proizvoda od kozjeg mleka u odnosu na one od kravljeg i ovčjeg?

Kozje mleko je po svom sastavu najsličnije majčinom mleku. Svarljivije je od kravljeg a najveća razlika je u tome što koza koristi preko 600 vrsta biljaka i nijedna druga životinja nije toliko izbirljiva kod uzimanja hrane. Ona u svom jelovniku konzumira najraznovrsnije trave i lekovite biljke. Dodaću još i to da je koza jedino biće koje ne oboljeva od raka!

Koje su prednosti sapuna od kozjeg mleka u odnosu na obične sapune hemijskog porekla?

Svi fabrički sapuni su u stvari deterdženti, odnosno supstance koje imaju sposobnost čišćenja, ali nisu sapuni. Deterdženti su dobri za sudove i sanitarije, ali ne i za našu kožu! Da bi te supstance lepo izgledale i mirisale dodaju im se razni aditivi, uglavnom sintetički, koji takođe nisu dobri za našu kožu. U njima često mogu da se nađu i fosfati koji su u Americi zabranjeni, a u EU im je upotreba ograničena. Posledica dugotrajne upotrebe ovih supstanci je trajno isušivanje kože, česte iritacije, svrab, crvenilo, ekcemi…
Sapuni koji se prave ručno, na biljnoj bazi, naročito sa dodatkom kozjeg mleka, ne uništavaju zaštitni sloj na koži, odnosno epiderm, a pH kozjeg mleka je najslični prirodnoj pH naše kože, pa je samim tim i neguju i štite, ne izazivajući nikakve iritacije.