Neki ljudi potroše mnogo vremena u potrazi za lepšim, boljim i smislenijim životom, ali postoje mesta na kojima vreme kao da je stalo. Eko-komunu „Porodica bistrih potoka“ u šumi na Rudniku Božidar Mandić osnovao je pre mnogo godina sa osam prijatelja i članovima porodice.
Ako ste mislili da život ne možete da zamislite bez interneta, televizije ili računara, razmislite još jednom. Jedna porodice se iz Novog Sada preselila na obronke planine Rudnik. Osnovali su komunu, a osnovna filozofija njhovog života postali su su nenasilje, jednostavnost, ljubav, dobrota, lepota i prijateljstvo. Bivši automehaničar, fudbaler i umetnik odlučio je da ostavi sve.
– Ja na Rudniku evo živim već 36 godina, sasvim sam slučajno našao ovaj dom, pet kuća od blata, drveta, kamena, sve su organski materijali. Ta kuća je bila prazna, pa kao da je ona tražila mene, kao što sam ja tražio nju, oko dva hektara je moje ovde i vrlo sam srećan što sam došao u ovaj dom jer imam osećaj da ova kuća liči na mene. Da nisam došao u šumu ovde da živim, mislim da bih skroz promašio svoj život – kaže osnivač komune, Božidar Mandić.
Mandić se raduje posetama istomišljenika i svojih unuka, koji dolaze na dan-dva na svež vazduh. Piše knjige, scenarija, nema televizor niti internet, ne čita novine… O tome šta se dešava u svetu informiše se preko svojih prijatelja. I dalje putuje autostopom i hrani se samo onim što priroda nudi, poslužujući ručak u zemljanim posudama. Ima i svoju galeriju i teatar.
– Živim sam sa mnogo ljudi! Dolaze kod mene umetnici, akademici, glumci…
Glavni ‘sponzor’ – šuma
Kuća Božidara Mandića je uvek otvorena za sve koji vole prirodu, a na ovom imanju samo su tri stvari zabranjene – meso, agresija i droge. Osnivač komune “Porodica bistrih potoka” je svoje troje dece do kraja osnovne škole odgajio u kući na Rudniku i kaže da je uspeo da 15 godina živi bez novca, a sa puno ljudi.
– Ovde je moguća autohtona ekonomija, glavni moj sponzor je šuma – biljke koje rastu oko nas. Hrane ima u izobilju, a imamo i baštu, a ja sam stvaralac, književnik i teatrolog pa sada možemo i tu da zaradimo neki dinar, koji nam nije bitan, sem u tom smislu da želimo da ga podelimo, i da nekako oblikujemo još više atmosferu komune, zajedništva i nekog lepšeg života sa puno više nade, optimizma i prisnosti – objašnjava Božidar.
Mandići kažu da iako njihov posed liči na etno imanje, oni pripadaju modernoj kulturi. Komuna je malo živilište u kojem se neguju elementi duše i ljudskosti. Iako žive u netaknutoj prirodi, okruženi samo sa tri potoka, do sada ih je, kažu, posetilo preko dvadeset hiljada ljudi u potrazi za nadom, sagovornikom i lepotom.
Lekare ne posećuje!
– Osećam se kao da imam 30 godina. Ne bih da ureknem, ali lekare ne posećujem. Ni moja deca ovde nikada nisu bila bolesna. Pešačila su do škole po pet kilometara. U Srbiji ima 75.000 napuštenih kuća. Za poslednjih nekoliko godina, u okolna sela došlo je skoro dvadesetoro mladih. Mladi ljudi traže nadu i život bez otimačine – kaže Božidar.
Porodica otišla, ali ostali prijatelji
Iako je sada ostao sam, a deca su osnovala svoje porodice, u posetu mu često dolaze prijatelji, komšije, umetnici i oni koji su poželeli da se vrate prirodi. Prvi i najbliži Božin komšija, Dejan Živković, živi daleko 50 kilometara, a ovaj elektro inženjer i bivši bankar samo je jedan od onih koji su na obroncima Rudnika pronašli mir.
– Poznajem Božu poslednje tri, četiri godine, i od kad sam ga upoznao zaista koristim svaki trenutak da dođem ovde. Ja kako doživljavam Porodicu, to je jedno napajanje energijom koje mi daje snagu da živim ostatak vremena kada nisam sa Porodicom bistrih potoka– kaže Dejan.
-Prošle godine, u posetu mi je došlo njih 850. U gradu jedna porodica ima u proseku devet poseta godišnje. Na Rudnik sam došao kada sam imao 24 godine. Ideja mi je bila da sagradim ostrvo optimizma, nade i alternative. Moje troje dece odraslo je ovde, ali kada su pošli u srednju školu, vratili su se u gradove. Mi smo iz grada pobegli u šumu. Bilo je normalno da se oni iz šume vrate u grad – kaže Božidar.
Ostavite komentar