Kao filozof koji je „zalutao“ u novinarstvo i novinar koji je prebegao u čobaniju Dragan Jovanović na posletku zrači onim što ovo prokleto zanimanje i zanimacija prokletih prvo uzme čoveku – mirom! Nekada Prvi ekolog Srbije,osnivač Zelene stranke,poslednja NIN-ova istinska legenda sada živi na Staroj planini…čovek koji je vazda pišao uz vetar, pisao uz vetar i kome od Beograda nedostaje samo espreso.
Dragan Jovanović
– Čovek beše prognanik iz velikog grada u međurečju Save i Dunava, najvećeg u zemlji dalekoj. Bi čuven pisar i van zidina grada, onih koje je u koraku preskočio bežeći od sebe – sebi! Na Pejčovske livade, u Vidovo, ispod planine a iznad Palanke.
U oboženu jeres i obezboženu veru… „U veru boga Vida, drugog do njega nemamo, sve ostalo nam je nametnuto, pa i Isus kao tuđin da ga slavimo kao svojeg, satirući svoje, za šta su najkrivlji Nemanjići izvršivši najveći genocid nad Srbima, po principu: trećinu pobiti, trećinu pokrstiti, a trećinu raseliti, koji je kasnije i Paveliću postao mustra za ‘rad’ sa Srbima“, rečju podseća na Dragana Jovanovića, jednako sedobradog i sedokosog čoveka koji je vazda pišao uz vetar, pisao uz vetar i tvrdoglavo stajao na vetrometini ubeđen da od Dragana Jovanovića sigurnije zavetrine nema. Nije ga potkazao, ali mu više nije mogao verovati, predugo ga je lagao da će pobeći iz grada i potražiti onog Dragana čiji su koreni u zemlji koja ne rađa, a plodnija je od asfalta koji bogato rađa – fukaru! „E, od fukare sam i pobegao iz grada! Nisam mogao više da istrpim Beograd, a ni on mene! Muka mi je bilo od raznih Šešelja, Miloševića, Draškovića i ovovremenske bande pred kojom smo ustuknuli dozvolivši da od Srbije naprave pačavru kojom gazde iz EU brišu pod, baš kao što više nisam mogao da podnesem tajkune i takozvanu intelektualnu elitu koja ne vidi dalje od nosa i novčanika“, stojimo usred stada, slušajući otuđenog sedobradog tribuna, šarplaninci kidišu na vetar što nosi miris šumokradica… Jeste, usred stada pojebljivih ovaca i nezajažljivog ovna oteglih muda. Stojimo na brabonjcima, u loži Draganovog amfiteatra planinske akademije nauka i čobanske umetnosti. „Čobanin, tako da me predstavite! Ne novinar u penziji i kolumnista NIN-a, već ponosni čobanin skromnog stada i brđanin po ubeđenju! Trideset godina sam grozničavo pripremao ovo bekstvo od besmisla grada, i evo me, napokon, u smislu zabiti. Dragan Jovanović se odjavio sa spiska stanara, nema više povratka u Beograd, sad imam svoje stado, nisam više deo ničijeg“, zableja vuneni kružok gurajući se uz svog „Mojsija“, kadrog da ih izvede iz vekovnog ropstva predrasude da je pas čovekov najbolji prijatelj. Psi laju i kad jaganjci utihnu… „Jedino što mi od grada nedostaje jeste espreso. Zbog njega katkad siđem do Bele Palanke, održao sam kratke seminare po kafićima kako da mi ga pripreme, tresnem ga u dva srka i nazad bogu Vidu“, na šporetu punom drva, pod drvetom, sa sulundarom kao dimnjakom Draganovog Titanika, il’ Nojeve barke, zagoreva ručak…
Valjaće za proždrljive kerove. Sprema ih za borbe s vukovima. Bilo ih je do Vidovdana. Sad na planini kolju katunska stada. Sići će s prvim snegom, kad ovan za sobom ostavi trag onog lengera među zadnjim nogama… „Testamentom sam ostavio amanet da me sahrane tu između kuće i boga Vida. Da me spale, zapravo, i ostave na miru baš tu gde sam napisao. Aj da se neko drzne da ne ispuni“, polegasmo u ligeštule, nedaleko od Vida svevidećeg i tuš-kabine. Tri plastične flaše vode i komad crepa na sagoreloj travi – planinski džakuzi. Struje ima o olujnim noćima, kad gromovi tresnu u krov na dve vode… „Završio sam 12. roman „Niče iz Guče“, evo, premijerno ću vama pročitati kraj… – još jedared je ko Torovim maljem udario na sve u šta verujemo, ali barem to principijelno čini, čitavog života odbijajući da mu krst bude krst koji će poneti… Zato i jesam maštao o ovome, živeći za dan kada ću sve oterati u pizdu materinu i u klompama poći za ovcama u ispašu. Na ovo je Niče mislio kada je izrekao onu „Čovek je biće stvoreno da prevaziđe samog sebe“ „Dole, malo niže odavde, jeste moj arhineprijatelj, otac Serafim! Poručio mi je da će mi srušiti boga Vida, a ja njemu da se neće dobro provesti uradi li to. Crkvu smatram možda i najvećim zlom koje je zadesilo ovaj narod, ali izrazito poštujem pokojnog patrijarha Pavla, koji je zaustavio progon i linč kada sam početkom devedesetih izdao, kako kažu, kontroverzni i jeretički roman ‘Žitije Savino’“. Još da je to jedina kontroverza u žitiju ovog raba Vidovog, svešteničkog unuka i sina pilota RAF-a, pa i nekako, ali ni ove 7520. godine gospodnje ne namerava da svoje vetrenjače ostavi na miru. „Da, to je po starom srpskom kalendaru, koji su nam takođe ukrali i podmetnuli ovaj kao kukavičje jaje. Na stranu sad to, nego uz sve što radim, posvećen sam i dokazivanju teorije da je arijevska rasa poreklom sa Balkana, koju zastupa i ruski akademik Kljusov, ne pristajući da se odreknem te odrednice samo zato što ju je Hitler zloupotrebio i izbagatelisao! Baš kao što postoje Semiti, crvena rasa, žuta, crna, postoji i bela – arijevska rasa, poreklom baš s Balkana, za šta su moje prodorne plave oči i specifična građa najočigledniji dokaz. Ne sme se obustaviti traganje za istinom samo zato što je jedan ludak zloupotrebio nešto u propagandne svrhe. Ja jesam arijevac, i to s ponosom ističem, jer u tome nema ničeg lošeg, a pogotovo ne degradirajućeg i opasnog po druge.“ Dakle, Srbija među šljivama, arijevac među ovcama, a mi između osećaja prezira i divljenja. To valjda i karakteriše velike ljude, ili barem one koji se trude da se izdignu nad stadom – srećni ste što niste kao oni, a dali biste sve da budete baš takvi, zanavek blagosloveni što nikada nećete biti ni nalik. Ne volim fabričku rakiju i te epitafe na etiketama, zato i ne nazdravljam u debeloj hladovini. Na ligeštulima. Lenjo gledam kako mi Tara odnosi patiku. Mrzi me da ustanem, neće daleko, znam, suviše smrdi… „Vidiš ono vešalo i ražanj?! E, to mi je za lopove, uhvatim li ih da mi opet kradu Taru.“ Pomenuta je jedna od tri šarplaninca s prijavom prebivališta u južnoj Srbiji. Štene, već koliko jagnje, svojevremeno ukradeno Draganu na dva dana… „Tražio sam je i našao u selu kod Ciganina koji ju je ukrao, a koji će se vrteti na onom ražnju ako opet pokuša tako šta! On ili ko god pomisli da je Tara javno dobro.“ Čeka li i mene sudbina prasca ako mala manjka od derivata patike? Vid mi je svedok da je sama tražila đavola koji drema u kineskoj kopiji američkog sranja, molim!
Na stranu sve što se ovoj zabradeloj kontroverzi na dve noge može spočitati, ne mogu se osporiti dela koja će ga nadživeti i kada ko suvarak sagori na utrini između kuće i totema prognanog božanstva: 12 knjiga koje su ustalasale Srbiju ko kamen bačen u žabokrečinu, nemerljivo novinarsko delo, kolajne zaslužene za čovekoljublje i humanizam, kao i verovatno najznačajnija stvar koju je za života učinio – Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana, koji je napisao i progurao na usvajanje u nekadašnju saveznu skupštinu države koja se raspala kao atom…
„Osnivač sam i Zelene stranke, nekadašnji kandidat na predsedničkim izborima kao takmac Slobodanu Miloševiću ’91. godine, kada sam ga potukao u čak šest opština, što za tadašnje prilike i jeste ‘čak’.“ Ko zna, možda Sloba baš sad iz nekog nebeskog socijalističkog separea gleda kako Dragan gospodari svojim stadom, razgrće drob životu bacajući pred nas ponešto od iznutrica, čeka vukove na megdan i brine da ovan ne očeše jaja o koprivu…
Kao filozof koji je „zalutao“ u novinarstvo i novinar koji je prebegao u čobaniju, Dragan Jovanović na posletku zrači onim što ovo prokleto zanimanje i zanimacija prokletih prvo uzme čoveku – mirom! Baš kao što postoje Semiti, crvena rasa, žuta, crna, postoji i bela -arijevska rasa, poreklom baš s Balkana, za šta su moje prodorne plave oči i specifična građa najočigledniji dokaz. Ne sme se obustaviti traganje za istinom samo zato što je jedan ludak zloupotrebio nešto u propagandne svrhe „Zato i jesam maštao o ovome, živeći za dan kada ću sve oterati u pizdu materinu i u klompama poći za ovcama u ispašu. Na ovo je Niče mislio kada je izrekao onu ‘Čovek je biće stvoreno da prevaziđe samog sebe’.“ Istina, retka i apsolutna, jer čovek izgleda zaista može prevazići samog sebe onda kada se vrati sebi iskonskom, uzemljenom u brabonjke, prohteva tek većih od papratišta, nadanja da će kerovi stasati da stado odbrane od čopora, i večitog straha da će sve to izgubiti poželi li više od espresa…
Zaboravite na priču o Draganu Jovanoviću, izbeglici iz međurečja prljavih voda i najvećeg grada jedne zemlje daleke, nije vredan ni slova. Ovo je pomen njemu, dat od najobičnijeg čobanina, nevelikog stada i još nejakih kerova. Krotki sedobradi namćor zapravo nije nikada ni postojao. To je tek legenda o zemlji dalekoj, na Pejčovskim livadama, ispod planine a iznad palanke, gde ne živeše niko do-sam Bog, i čopor kurjaka. I samo jedan čovek, stvoren po liku boga kojeg nije priznavao, slaveći drugog, kojem nije bio ni nalik… I ovnu sa mudima bika. Svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je zlonamerna, a zapamtite da Vid sve vidi… Ne tražite Dragana, naći će on vas, u svakom od vas. Kao crnu ovcu stada, kad čovek u vama zaćuti, a čovek u vama vrisne…
JEDINO ŠTO NIJE TAČNO JE DA NE ŽIVI NA STAROJ PLANINI VEĆ NA SUVOJ PLANINI