Da li je pre dve godine otvaranje salaša „Lujza“ pokrenulo razvoj turizma u selu Belo blato ili je bilo obrnuto, teško je reći. Danas, ovo tipično vojvođansko selo, svoju razvojnu šansu vidi u turizmu, a domaćinstvo Rade Toškov više nije jedino koje prima goste. A turista je svakim danom sve više, dolaze za vikend, planiraju i duže boravke.
Salaš „Lujza“ je pravo mesto da se zaboravi užurbani tempo, da se diše punim plućima, uživa u zdravoj hrani, druži sa gostoljubivim meštanima. Belo blato ima oko hiljadu i po stanovnika, a od Beograda je udaljeno oko 60 kilometara. Blizu je Zrenjanina, a geografski je jedinstveno je jer to ostrvo okruženo jezerima ribarskog gazdinstva Ečka, rekom Tisom i Begejom od čijeg starog toka je nastala Carska bara. Lovci i ribolovci mnogo duže od turista znaju za ovaj kraj u kome se lako ulovi divlja svinja od 100 ili 150 kilograma ili štuka od 19 kilograma.
Meštani Belog blata šansu za očuvanje sela videli su u razvoju ruralnog turizma, jer na ritskoj zemlji nema mogućnosti da se uzgajaju žitarice – priča Rada Toškov, vlasnica salaša „Lujza“. Krajem 18.veka, bogata porodica Lazar, koja je bila glavni snabdevači austrougarske vojske hranom, tu je imala imanje „Lujza“ na kome su se uzgajale mangulice. U drugoj polovini prošlog veka imanje je zbog poplave raseljeno, a, kako kaže Rada Toškov, njena porodica je među poslednjima napustila taj salaš. Otuda i želja da se njegovo ime sačuva od zaborava. Otkupili su imanje od jednog staračkog domaćinstva, uredili da može da se živi, a onda su se odlučili za uzgoj mangulica, svinja čije meso ne sadrži negativni holesterol. Mnogi kažu da jedan čvarak mangulice ima dejstvo ravno aspirinu. To je vrlo stara vrsta svinja koje se hrane isključivo travom i školjkama kojih ima puno u rečnim kanalima ovog kraja. Mangulice mogu da žive samo u prirodi, a za uzgoj tovljenika potrebno je tri godine.
„Moj salaš je živi salaš. Nije ušminkan, sa fontanama, već sa pravim bunarom gde se hladi lubenica i pivo. Ovde se živi, a svi koji dođu imaju priliku da osete taj stvarni život. Ovo nije zoološki vrt i ne volim da ga tako ljudi nazovu. Guske, patke, konji, ćurke, ovce, tu je sve što je nekada svako poljoprivredno gazdinstvo imalo“.
Belo blato je poznato i po trščarima. Nekad se mnogo toga radilo sa trskom, a u poslednje vreme, u želji da se sačuva kvalitet življenja, ponovo se vraća interesovanje za ovaj zanat. Na salašu „Lujza“ kuće koje su preuređivane ili rušene bile su stare od 120 do 150 godina, pokrivene trskom koja je ponovo iskorišćena za krovove i terase. I posle 150 godina ona je žuta kao limun, bez ikakvih crva i svega što obično napada drvo. Trska je roba koja decenijma nalazi put do inostranih kupaca, a u trščari većina stanovništva ovog sela zarađuje. Iako se vredno radi, zaliha nema. Sve što se napravi, već je unapred prodato na zapadnoevropskom tržištu.
Trske ima mnogo u Belom blatu, ali posao je vrlo težak. Zapravo najteža je žetva, koja pada u zimsko vreme. Počinje sa prvim mrazom, od novembra i traje do februara. Prvog februara, kada sunce počinje jače da greje, branje trske se završava. To je težak i mukotrpan posao u kome nikakva mehanizacija ne pomaže. Sve se radi kao pre 100 – 150 godina. I mašine u fabrici, koje su izrađene za vreme Marije Terizije, još su u funkciji.
Belo blato je mnogonacionalna sredina, istovremeno, jedna od mnogih u Vojvodini. Tu živi dvadeset nacija, četiri jezika se govore, pa kao što kaže vlasnica salaša „Lujza“, za nas je to kao dobar dan. U njenoj porodici se priča bugarski, srspki, slovački i mađarski, pošto su upravo tako i izmešani. „ I naša kuhinja je u tom pogledu izmešana i ukombinovana od svega. Ali, ono što je najaktuelnije na salašu „Lujza“ je čobanski gulaš koji se pravi od mesa mangulice i junetine. Ima specifičan ukus, a kuva se nekoliko sati u bakračima“.
Bitno je da povrće koje se dodaje bude sveže, domaće, tek ubrano iz bašte. Uz gulaš se služi kupus ili paradajz salata, pije se dobro domaće vino. Potom se služi makovnjača, štrudla od maka, koji se poslednjih godina gaji u mnogim domaćinstvima.
Ostavite komentar