Vranje: Priča o ženi koja je pobedila rak bubrega

Пошто нисам знала од чега су ми написали да ћу да умрем, чим сам се опоравила добила сам велику жељу за животом. Била сам срећна, имала сам зашто да живим. Смисао живота сам нашла у раду и у љубави према животињама…

Слободанка Крстић има 76 година и виталнија је него икад.  Пре 12 година откривен јој је рак на бубрегу, “отворили су је и  затворили” у болници и пустили кући као безнадежан случај. Лекари су јој прогнозирали још највише три месеца живота.

Крепка жена није знала до прошле године за своју “дијагнозу” јер њени најближи, пре свега супруг Станоје, нису хтели да јој кажу како не би бринула и психички пала.

КАМЕН И ДОРАДА

Крстићи живе у планинском селу Добрејанце код Врања, у Доњој махали,  на обронцим планине Гоч, на преко 800 метара надоморске висине. Она ради око стоке и у башти, са супругом Станојем (71) од јутра до мрака. Затекли смо је док музе краву и певуши, сећа се срећних девојачких дана кроз песму “Знаш ли, драга, ону шљиву ранку”… Показује нам и првокласан пуномасни сир који сама производи.

– Имала сам грдне муке са бубрегом, почело је 2000. године. Нисам спавала ни дању ни ноћу, долазило ми да се обесим о греду у штали само да не мучим себе и укућане јер сам предосећала најгоре – каже Слободнака.

Станоје и ћерка Добрица са породицом у Врању, успели су да је наговоре да се обрати лекару како би се установило од чега болује.

– До нашег засеока једва се излази теренским возилом када је суво, пут је земљан, узан и пун рупа и јаруга. Морала сам више пута да идем, а када би пала киша моји су ме носили до главног пута на рукама, око два километра. Важно, послушала сам најближе, видела колико се брину за мене и решила да одем код лекара.  Установили су ми велики камен у бубрегу, који је требало да се оперише..Операција је морала да се уради у Београду, на ВМА – прича Слободанка.

Велика помоћ породице: Станоје и Слободанка

Камен је извађен 2001, а Слободанка се вратила кући. Ипак, болови нису престајали.

– Убеђивали су ме да су болови нормална ствар после операције и да ће нестати. Како се код нас каже, кад рана оздрави. Море, не лези враже, мени све горе, опет сањам греду и конопац на њој. Потрошисмо паре, измучила сам мужа, ћерку и њене,  а од болова не видм белу мачку пред очима. Виде моји да нисам добро и опет запели да ме воде код лекара у Врање. Пристала сам под једним условом  -да ми ударе једну инекцију и да ми реше “случај” за увек – прича Слободанка.

У Здрвственом центру Врање, лекати су одлучили да је, како прича Слободанака, отворе и нешто дораде, па ће оздравити. Није имала избора, болови су били ти који су доносили одлуку.

О даљој њеној судбини наставља причу супруг Станоје.

– Отворили су је и затворили, рекли су нам да је у питању рак бубрега и да шанси за излечење нема. Савет је био да је вратимо у село и укажемо јој пажњу, да добија најјаче ињекције кад затреба, у суседном селу Власу – наводи Станоје.

Вратили су се у село, а Слободака је од пријатеља, старијих људи те 2001. Године добила савет да пије чај који се преноси с колена на колено, а који служи за јачање организма.

– Моји су ми рекли да је “дорађена” операција и да сада треба да се опоравим, да лежим што више. Пристала сам да пијем чај и рекла да никаву ињекцију нећу да примим. Одмах сам кренула са чајем и после десетак дана приметила бољитак. Била сам кост и кожа, а тад ми се пријело и натерала сам мог Станоју да ми пристави мало топлог  млека са надробљеним хлебом. Појала сам то и нисам осећала никаве сметње – каже Слободанка.

СИР, МЛЕКО И ЉУТА ПАПРИЧИЦА

И притисак је у редуКаже да све једе, наравно по мало, воли љуте паричице, млеко, сир, месо, пасуљ, ма, баш, све.

–Пошто нисам знала од чега су ми написали да ћу да умрем, чим сам се опоравила добила сам велику жељу за животом. Станоје ми је у свему угађао, а имала сам и велику пажњу ћерке Добрице, зета Драгана и унучади. Била сам срећна, имала сам зашто да живим. Смисао живота сам нашла у раду и у љубави према животињама. Имамо пет мачака, а некад и више. Ту су и два пса. Све је то моја породица са којом се дружим. Радујем се кравама када их ујутру обиђем и помузем, поразговарм са њима, кад дође теле радујем се као дете, волим и свињче које чувам, потом имамо кокошке, свако снешено јаје ми причињава радост – каже Слободанка.

Једноставно, Слободанка воли живот, кад устане расположена је, пуна позитивне енергије. Кад попије дозу лека и чашу воде са Зећировог кладенца у близини, нема срећније од ње. Радује се зими, завијању ветра и вукова, снегу и великим наносима. Радује се пролећу и буђењу природе, надоласку и жуборењу плаховитог Добрејанског потока, цветању шљива , јабука и крушака којих има у околини. Радује се сађењу баште у којој успевају најбоље паприке, најздравији пардајз, купус, кромпир, пасуљ, шаргарепе, много тога.

– Волим кад ми дођу моји из Врања, ћерка Добрица и зет Драган са унуцима, кад омесим зељаник, испечемо кокошку или петла, па врућ хлеб без квасца са содом бикарбоном, домасћи сир “кришка”, па Станоје послужи по једну малу ракијицу од шљива џанарика, а она као мелем, жута као оса… Е, то је живот, па како, бре, да се човек разболи. А, то што ме прогласише мртвим доктори добро је, не ваља да је то учинио Бог онда спаса нема – наводи Слободанка.

На растанку, поздравља нас речима. “Бубрег ради 200 на сат”!